Prof. Ljubiša Rajić – In Memoriam

The funeral services were held today 7 June 2012 in the presence of the present, H E Ambassador Nils Ragnar Kamsvåg and the former ambassador, Haakon Blankenborg, from Norway.
Ambassador Nils Ragnar Kamsvåg conveyed the Prime Minister of Norway, Jens Stoltenberg’s condolences.

The Serbian political establishment, even with the huge honor presented by the Nordic governments, demonstrated its presence with a deafening silence. This, initself, should be a warning to the Serbian people and their future.In many ways he was a thorn in their eyes. Maybe too radical, but also unselfish and unpopularly honest (editor’s note).

You may still write your condolences here (CLOSED). The condolences protocol will be closed Friday 8 June 2012. We kindly ask you to write your full name (if it’s different from your E-mail) under your written text.

In Memoriam has been moved to the “Library” tab in the above menu. We will present some of his articles, biography, obituaries and what the Serbian press is writing about our dear friend.

SAHRANA / BISETTELSE / FUNERAL

Sahrana će se se obaviti na Novom groblju u četvrtak 7 juna u 14:30.
Umesto venaca i cveća, po želji porodice pok. prof. Rajića, svoje novčane priloge uplatite na žiro račun br. 205-127261-97 sa naznakom za decu ulice.
Primalac:
Centar za integraciju mladih
Vukasovićeva 2
11000 Beograd

Bisettelsen finner sted på Beograds Nye Gravsted (Novo groblje Beograd) torsdag 7 juni kl. 14:30.
Familien ønsker ikke blomster eller krans(er) – men ber istedet om at en donasjon gis til Gatebarnas Hus, Beograd i h t Prof. Rajić’ ønske. Betaling i Norge kan gjøres til Vennskapssambandet Norge – Vest-Balkan, kontonr.: 4270 15 57543. Vennligst merk innbetalingen med “Ljubisa”.
I Serbia: Giro Konto nr. 205-127261-97 (Dinars) merket “Za decu ulice” (Gatebarn).
Primalac: (Til)
Centar za integraciju mladih
Vukasovićeva 2
11000 Beograd

Funeral services
will take place at Belgrade’s New Cemetary (Novo groblje Belgrade) Thursday, June 7 at. 14:30.
The family does not want flowers or wreath(s) – but instead asks that a donation be given to the Street Children’s House, Belgrade in accordance with Prof. Rajić’ wish. Payment in Norway can be made to the Friendship Association Norway – Western Balkans, account no.: 4270 15 57 543. Please note payment with “Ljubisa”.
In Serbia: To Giro Account No. 205-127261-97 (Dinars) with note “Za decu ulice” (street children).
Primalac: (To)
Centar za integraciju mladih
Vukasovićeva 2
11000 Beograd

KOMEMORACIJA / MINNESTUND / MEMORIAL

Komemoracija povodom smrti prof. Ljubiše Rajića će se održati u sredu, 6. juna 2012. godine u 11:00 h u svečanoj sali Rektorata, Studentski trg. br. 1.
Pozivamo vas da se u ime Norveškog društva Srbija, prijatelja, kolega i saradnika oprostimo od našeg dragog Ljubiše.

Minnestund for prof. Ljubiša Rajić vil bli holdt onsdag, 6 juni 2012, kl. 11:00 i Rektoratet, Seremonisalen, Studentski trg nr. 1.
På vegne av Den Norske forening – Serbia, inviterer vi venner, kolleger og medarbeidere til et siste farvel med vår kjære Ljubiša.

A memorial of Prof. Ljubiša Rajić will be held Wednesday, 6 June 2012, at 11:00 in the Ceremonial hall of the Rectorate, Studentski trg No. 1
On behalf of the Norwegian association – Serbia, we invite friends, colleagues and staff for a final farewell to our dear Ljubiša.

Read Obituaries / Nekrologer

 

ARTIKLA / ARTIKKEL / ARTICLE

Има пара, нема воље / Det finnes penger, men viljen mangler

Norsk oversettelse følger etter den serbiske teksten!

Да ли је могуће јефтиније студирање – Љубиша Рајић*

Има пара, нема воље

Укинимо оно што није потребно, уведимо платне разреде, забранимо тезгарење и бављење приватним предузећима Због дуготрајне економске кризе, владиног систематског сасецања давања за универзитет и драстичног пада запослености и реалних прихода,чак и номинално исте школарине данас су реално више него раније, а њихово прерачунавање у евре је блеф, јер се плате добијају у динарима.
Чисто етички посматрано, моја генерација, која се школовала бесплатно, нема право да сада од некога тражи да плати студирање, али оставимо етику по страни, она је одавно престала да буде релевантан чинилац у академском животу.

Студирање није бесплатно; оно је плаћено преко пореза. Тачно је да сви плаћају порез, а да не студирају сви, али нису ни сви болесни, не слажу се сви са Јеремићевом јурњавом по свету, не мисле сви да страним фирмама треба давати огромне (тајне) пореске олакшице, нико нормалан није хтео ни израелски сателит ни џиновску корупцију у јавним набавкама, многи од нас мисле да су пола милијарде евра за КиМгодишње бачене (делимичнопокрадене) паре итд., али сви плаћамо и то;исилеџију Миладина Ковачевића који сам вреди више од свих инкубатора купљених поклонима у новцу. Односно не сви, плаћамо ми којима се одбија од плате, а што је неко височије у систему, толико мање порезе плаћа па их и председник републике моли да буду обзирни и ипак дају нешто за заједничке трошкове (што њима не пада на памет).

Пара дакле има, питање је само кудаиду. Осим тога, Србија има нерационалну мрежу државних универзитета. Универзитет у Косовској Митровици се одржава из политичких разлога, у Новом Пазару је основан из истих разлога, на нишком и крагујевачком има таман толико добрих наставника да се може направити један универзитет, на универзитетима у Београду и Новом Саду има премного људи који су чист сувишак и по потребама и по квалитету рада.Број истурених одељења државних факултета је већ неозбиљно велики (у Бујановцу је отворено истурено одељење Економског факултета из Суботице!), многи професори се понашају као трговци универзитетском робом и раде на по неколико државних и приватних факултета у земљи и иностранству, а нигде нису са својим студентима, баве се својим приватним предузећима итд. Све се то плаћа преко буџета. Укинимо оно што није потребно, уведимо платне разреде, забранимо тезгарење и бављење приватним предузећима и биће довољно пара да оно што остане буде добро.

Није поштено бунити се зашто студенти не траже бољу наставу уместо нижих школарина. На нама професорима једа радимо поштено посао за који примамо плату и да студентима обезбедимо студије од основних до докторских које заиста заслужују тај назив, а не ове провизорије. Зашто нема отказа за корумпиране или лоше наставнике па да се тим новцем задрже бар неки млади који одлазе не зато што нема пара него зато што добри изгледа више никоме нису потребни. Онда би студенти добијали нешто за новац који сада дају и мање би се бунили.

Влада свесно смањује давања за државне универзитете желећи да их потисне на маргину. Када је формирана радна група за свеобухватну реформу прописа, јасно нам је речено да наш циљ није да поједноставимо прописе за студенте и запослене на државним факултетима већ да смислимо како да олакшамо домаћа и страна приватна улагања у високо школство. Али скоро сви приватни факултети раде само оно што је профитабилно и већина их је лоша (истина, има таквих и државних). Они нису будућност образовања у овој земљи. Заузврат је створена атмосфера у којој су државни факултети трошак. Али високо образовање није првенствено инвестиција у личну каријеру појединог студента већ инвестиција друштва у своју сопствену будућност. Са сваком струком која буде нестала, нестаће и домаћа компетенција коју не може да надомести никаква консултантска продаја магле.

Коначно, новац се штедро даје за ствари од којих ни друштво ни држава немају никакве користи, нпр. оних 30 милиона динаракоје је Град Београд поклонио СПЦ за неспецифициране трошкове одржавања цркава и манастира могли су се много корисније утрошити на, рецимо, оправку зграде Хемијског факултета, да се Биолошки факултет скупи на једном месту или Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” најзад добије иоле нормалан статус.

Празне приче о „мисијама” и „визијама” и оправдања зашто влада не треба, а студенти треба да финансирају високо школство у тренутку када су политичарима пуна уста о друштву знања, само ће продубити проблем. А није пет до дванаест да се они реше, већ је пола један.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Љубиша Рајић

Er det mulig med billigere studier – Ljubisa Rajic*
Det finnes penger, men viljen mangler

På grunn av langvarig økonomisk krise, regjeringens systematiske nedskjæringer av bevilgninger til universitetene og drastisk fall i sysselsettingen, er reallønningene i dag lavere enn tidligere, mens studieavgiftene reelt sett er høyere. Omregning til euro er bløff, for lønn får man i dinarer.

Etisk sett har min generasjon som fikk gratis studier, ingen rett til å kreve at noen skal betale studier, men la oss legge etikken til side. Den har for lengst opphørt å være en relevant faktor i det akademiske liv.

Studier er ikke gratis. De blir betalt gjennom skatten. Det er riktig at alle betaler skatt, men at ikke alle studerer. Tilsvarende blir heller ikke alle sjuke, ikke alle er enige i at Jeremics flyr over hele verden og ikke alle synes at utenlandske firmaer bør få enorme (”hemmelige”) skattelettelser. Ingen normale har villet ha verken den israelske satellitten eller den gigantiske korrupsjonen i offentlige innkjøp. Mange av oss mener at en halv milliard euro for Kosovo og Metohija pr. år er bortkasta (delvis stjålne) penger osv. Vi betaler også for dette og for hooliganen Miladin Kovacevic som alene har kostet mer enn alle inkubatorer kjøpt ved hjelp av pengegaver.

Egentlig er ikke alle med på å betale. Vi som har automatisk skattetrekk betaler, mens jo høyere posisjoner man bekler i samfunnet, desto mindre skatt betaler man. Statspresidenten appellerer forgjeves til dem om å vise litt hensyn og likevel gi noe til fellesutgiftene (men det faller dem ikke inn å etterkomme).

Penger finnes, spørsmålet er bare hva de brukes til. Serbia har dessuten et irrasjonelt nett av statlige universiteter. Universitetet i Kosovska Mitrovica opprettholdes av politiske grunner, universitetet i Novi Pazar er blitt grunnlagt av samme grunn. Ved universitetene i Nis og Kragujevac finnes det minimum av gode lærere som trenges for å opprettholde et universitet og ved universitetene i Beograd og Novi Sad finnes det altfor mange mennesker som er til overs både når det gjelder behov og arbeidskvalitet. Antall biavdelinger grunnlagt av de statlige fakultetene, er allerede foruroligende høyt (i Bujanovac er det blitt åpnet biavdeling til Det økonomiske fakultetet fra Subotica!). Mange professorer oppfører seg som om de er handelsreisende i universitetsvarer; de jobber ved flere statlige og private fakulteter i landet og utlandet. Ingen steder er de sammen med sine studenter, de holder på med sine private firmaer osv., og alt dette betales over budsjettet.

La oss å stenge alt som ikke har livets rett, innføre lønnsklasser, forby ekstraarbeid og drift av private firmaer, og de sparte pengene vil rekke til gjøre det som er igjen bra.

Det er uærlig å kreve at studentene heller burde kreve bedre undervisning i stedet for lavere studieavgifter. Det er opp til oss professorer å gjøre vårt arbeid på en hederlig måte for den lønnen vi får og – å gi studentene god undervisning fra grunnutdanningen til doktorstudier – ikke avspise studentene med provisorier slik vi nå gjør.

Hvorfor blir ikke korrupte eller dårlige lærere sagt opp? Da kunne vi prioritere tiltak for å beholde noen av de unge som ellers utvandrer, ikke fordi det ikke finnes penger til å lønne dem, men fordi det ser ut som ingen vil ha de gode. Da ville studentene få noe igjen for det de betaler nå og lage færre opprør.

Regjeringen reduserer bevisst ytelsene til statlige universiteter fordi den ønsker å presse dem ut til sektorens ytterkanter. Da arbeidsgruppen for altomfattende regelreform ble dannet, fikk vi klar beskjed at vårt mål ikke var å forenkle regler for studenter og ansatte ved statlige universiteter, men å finne ut hvordan det kan gjøres lettere for lokale- og utenlandske private investeringer i høyskole- og universitetssektoren.                     

Nesten alle private fakulteter driver kun med det som ansees å ha kortsiktig profitt, og de fleste er dårlige (sant nok finnes det slike statlige også). De er ikke dette landets utdanningsmessige framtid. I tillegg skapes det en atmosfære der statlige fakulteter kun sees på som utgifter. Høyskole- og universitetsutdanning er ikke en investering i den enkelte studentens private karriere, men samfunnets investering i sin egen framtid. Med ethvert fag som forsvinner, forsvinner uvegerlig den lokale kompetansen som ikke noe konsulentfirma kan erstatte med sitt tåkesalg.

Samtidig brukes penger rundhåndet på ting som verken samfunnet eller staten har noen nytte av, for eksempel 30 millioner dinarer som byen Beograd har gitt som gave til Den serbiske ortodokse kirken for ikke spesifiserte vedlikeholdsutgifter av kirker og klostre. Dette er penger som kunne ha blitt brukt til mer nyttige formål for eksempel til reparasjon av Det kjemiske fakultetet, for at Det biologiske fakultetet samles på et sted eller at Universitetsbiblioteket ”Svetozar Markovic” får en akseptabel status. Vi begraves i tomme ord om ”misjon” og ”visjon” og ulogiske forklaringen på hvorfor studentene bør finansiere høyskole- og universitetssektoren og ikke regjeringen. Alt på et tidspunkt hvor politikerne er fulle av svada om kunnskapssamfunnet. Dette kommer bare til å gjøre problemet stadig større. Klokken er ikke fem på tolv, men er allerede halv ett.

*Professor ved Det filologiske fakultetet ved Universitetet i Beograd

Ljubiša Rajić

Publisert i Politika: 28.11.2011.