GULLBJØRG HEGVIK HANSEN
1932 – 2020


Umrla je Gulbjorg Hegvik Hansen, velika žena, prijatelj Jugoslavije i Srbije, ranija predsednica Norveško-srpskog (jugoslovenskog) društva prijateljstva, neumorni borac za razumevanje i prijateljstvo među narodima i ljudima.

Biografiju ove izuzetne žene je nemoguće sažeti u nekoliko redova, biće to veliki zalogaj i za njene prijatelje iz mladosti, poznate novinare Arnt Tore Andersena i Sašu Dimitrijevića, a verovatno i za Gulbjorging sina Pol Oge Hegvika, takođe novinara.

Rane osamdesete, začetak grupe za skandinavske jezike profesora Rajića, nezainteresovanost ministarstva prosvete za „mali jezik norveški“, nedostatak sredstava, opreme... razgovor sa „običnom“ ženom, Gulbjorg i prijateljima iz Trondelaga i Nurlanda. Ubrzo na letovanje, sa velikim poklonom u vidu „viška prtljaga“ u Istru stiže naša Gulbjorg i prijatelji iz Korgena sa prvim kompjuterima i neophodnom tehničkom opremom, tako da naša mala grupa za skandinavske jezike postaje najopremljenija katedra Filološkog fakulteta u Beogradu!

Godina je 1985. Planovi za izgradnju Norveške kuće su završeni, kupljeno veliko imanje u Gornjem Milanovcu, s puno entuzijazma započeti temelji... i kao što uvek biva, nedostaju pare (oko milion norveških kruna) za završetak velike investicije u prijateljstvo. I opet Gulbjorg sa prijateljima daje lične garancije i hipoteke, isplaćuje drvenu građu proizvođaču u Norveškoj i kao najveći poklon u kontejnerima stižu prelepi delovi Norveške kuće koju sklapamo i zajedno otvaramo 1987. godine.

Raspad velike zemlje stavlja na probu ne samo domaća, već i međunarodna prijateljstva, sve to izaziva i deobu zajedničkog društva prijateljstva na Srpsko-norveško, Hrvatsko-norveško, Bosansko-norveško... i ko zna dokle bi to moglo da se usitnjava. „Malo nas je u maloj zemlji Norveškoj da bi se i naše društvo delilo na pojedinačna društva, proći će i ovo, kao što i sve prolazi, pa ćemo se zamisliti nad brzopletim odlukama“, ponavlja naša Gulbjorg i zalaže se za jedinstveno društvo prijateljstva u Norveškoj koje će sarađivati sa svim društvima bivše zemlje, održavajući na taj način most među prijateljima u novonastalim državama.

Teška vremena, sankcije, bojkot, prepreke u održavanju veza, poseta, sve to ne sprečava našu Gulbjorg da još više radi na razvoju prijateljstva, pomaže koliko može u najtežem periodu za našu zemlju, sakuplja i šalje humanitarnu pomoć, dolazi u posetu zemlji i narodu koga gotovo ceo svet izbegava...

„Dragane, ovo je došlo do tačke posle koje povratka nema, obavesti prijatelje da se spreme na najgore, AVACS avioni su nad Mađarsko-jugoslovenskom granicom, bombarderi su u Avijanu u Italiji“ zove nas naša Gulbjorg nekoliko dana pred početak bombardovanja, ne propuštajući ni jedan dan da se ne javi tokom tromesečne NATO agresije na našu zemlju. Razgovaramo o svemu, protestima koje sa prijateljima organizuje u Trondhajmu, nudi nam pomoć, zove da se sklonimo u Norvešku... I onda dolazi za nas nerešiva situacija, najava bombardovanja industrijskih postrojenja u Bariču i očekivana katastrofa ravna hemijskoj tragediji u Bopalu – Indija. Svi pokušaji da se zapovednik NATO snaga za Balkan odobrovolji i ostavi Srbiji malo vremena da se opasne hemijske materije sklone iz Bariča su propali, ali ne i za Gulbjorg. Od prijatelja iz Obrenovca dobijamo detaljniji opis otrovnih materija koje su lagerovane u Bariču i dostavljamo prijateljici koja se nikad ne predaje. Ostala je tajna kako je i da li je došla čak do NATO-generala Vestli Klarka – Srbija dobija dovoljno vremena da se tankovi isprazne i vozovima prevezu na sigurno u Grčku.

Kao što je rečeno u uvodu ovog teksta-sećanja na izuzetnu ženu Gulbjorg Hegvik Hansen sa Brekstada, očekujemo da će prijatelji biografi sigurno napisati obuhvatniju biografiju – hronologiju velličanstvenog života naše jedinstvene prijateljice. I bez toga, sećanje na nju će živeti u srcima članova hiljada mladih horova, orkestara, dece (danas odraslih ljudi) sa „Radosti Evrope“, mnogobrojnih stipendista kojima je, vrlo često, ličnim garancijama omogućavala školovanje u Norveškoj ili ih slala u našu zemlju. Živeće u sećanjima potomaka bivših interniraca, čije spomenike je celog života posećivala, neke i sama sa prijateljima podigla u svom zavičaju na Erlandetu, sećaćemo se njenog angažovanja na obnovi „Srpske kuće“ u opštini Risa...

A ogromnom broju ljudi iz Srbije i bivše Jugoslavije ostaće u sećanju uvek otvoreni dom Gulbjorgine porodice, nezaboravna druženja sa njenom familijom i prijateljima, putovanja po Norveškoj i našoj zemlji. Predivne raspevanje noći u mnogim restoranima, omiljena pesma Oge Aleksandersena sa Tamburicom 5 u Skadarliji „Puno svetlosti i topline“ (Mykje lys og mykje varme), njena svirka na usnoj harmonici... I slika restorana „Dva jelena“ koju je čak postavila kao ilustraciju svoje facebook-stranice!

„Kao devojčica sam sa našeg imanja na Erlandetu, tokom II svetskog rata prvi put videla srpske zarobljenike u neljudskim uslovima, sa nekima sam čak uspevala i da razmenim po neku reč i pogled ohrabrenja...“ govorila je dok nam je pokazivala mesta gde su, pod nacističkom stražom ropski radili izgladneli i slabo obučeni srpski internirci.

Prijateljska reč i topao pogled drage Gulbjorg pratiće svakoga ko bi se sa njom sreo i u dobru i u zlim vremenima tokom pet decenija 20. veka, pa do kraja ovog izuzetnog života u prve dve decenije trećeg milenijuma. Predlog da nagrada za prijateljstvo bude nazvana „Gullbjorg Hegvik Hansen – Života Pirić“ čim je naš zajednički veliki prijatelj Života prerano preminuo, kroz smeh je odbijala govoreći da bi i ona trebalo da pođe za njim, kako bi nagrada bila važeća, a mi smo joj svi želeli da što više dobitnika ponese ovo priznanje dok je živa i u njenom prisustvu.

Norveško društvo Srbija i prijatelji iz cele zemlje će se sa zahvalnošću sećati velikog pregalaštva naše drage Gulbjorg i truditi se da bar delom sačuvaju ogromno nasleđe koje nam ova izuzetna žena ostavlja za budućnost.

U ime Norveškog društva Srbija, porodici i prijateljima u ovom vremenu tuge izražavamo najiskrenije saučešće.

Dragan Marković

Sahrana će se obaviti u četvrtak, 30. januara u 11 sati
na mesnom groblju u Brekstadu.